Vrata se otvaraju,
nemilo škripe
ispuštajući neizbežno
očajne krike.
.............
Preteće zuje
u prkosu tom,
najavljuju nove oluje
teškom lupnjavom...
Mračni huci
uporno se ponavljaju,
eh, najgori zvuci
ti što vazduhom kovitlaju...
Raskršće se nazire,
ljudi na njemu...
i...svetlost što zazire
od pojavljivanja na nebeskom tremu.
Munje sevaju,
gromovi urliču,
svi se razbežaše....
Samo junaci u nevremenu niču!
Parče papira
Parče papira trpi svašta,
na njemu se žvrljka,
projektuje mašta,
stvara, nečujno ogovara...
Ono se i cepa
posle razočaranja
na njemu niču ljubavna dogovaranja.
Odluke se sigurnom rukom pišu,
a zatim se drhtavom, u suzama,
obrišu...
Jednom žaljenje i bol,
razloga bez i zato
nespojivi kao testera i sneg
bez rime i smisla...
I gle!Najzad pronadjeni poklopac!
Eh, taj život, baš je dušegubac!
